Glasovi u vetru

Između Srbije i Amerike, prošlosti i sadašnjosti, istorijskih trauma i treptaja emocija u osetljivim ljudima – odigrava se drama junaka i drama pripovedanja – prefinjenim stilom, velikom veštinom i estetičkom erudicijom.

Zlonamerna čaršija i uvek spremni zagovornici teorija zavere i onako mnogo ne haju za stvarne domete nekog dela, ozlojeđeni konkurenti-gubitnici sve češće priznaju da i sami slabo prate književnu produkciju, žiri je rekao šta je imao da kaže, a izdavač (Srpska književna zadruga u ovom slučaju) je u nokdanu, vazda sramežljiv i letargičan.

Dakle, šta ovog puta nudi slavodobitnički NIN-ov roman godine?

Jovan Živanović je 1962. javnosti predstavio svoju Čudnu devojku, kako će vreme pokazati, i iz današnje perspektive jedan od najkvalitetnijih filmova sa ovih prostora. Kao predložak poslužio je Izlet u nebo, roman-prvenac tek svršene studentkinje anglistike Grozdane Olujić.

Roman je stavljan pod mnoge lupe i sumnje, ali je neosporno bio traženo i voljeno štivo. Naredne decenije, Grozdana Olujić je provela pišući bajke koje su mnogima od nas ublažile čemer detinjstva u SFRJ grotlu u nastanku, a koje su postale i sastavni deo prestižnih svetskih antologija.

Grozdana Olujić potom kao da nestaje sa radara, da bi ove zime bila ovenčana još uvek najprestižnijom ovdašnjom književnom nagradom za povratnički roman Glasovi u vetru (SKZ).

Iako ima nešto od postmodernističke šminke, ovaj roman predstavlja tradicionalistički pristup dvema, čini se, nepresušnim fascinacijama ovdašnjih literata – motivu samoizgona i formi porodično-društvene hronike koja seže nekoliko generacija unazad. Danilo Aracki, sredovečni prokazani srpski psihijatar, u mraku sobe ubogog njujorškog hotela prebira po rukavcima burne istorije svoje porodice.

Kraj njega je nepoznata žena, sa krova hotela padaju samoubice, a soba je krcata utvarama njegovih predaka, svih od reda upokojenih nasilnim ili čudnim smrtima.

Njujorška noć tako postaje poprište obračuna sa ranama zadobijenim na drugom kraju sveta, nekada davno, u dragom zavičaju. Na ravni  idejnog plana Olujić svoju priču pozicionira između značenja dva citata koja navodi: „Svako sećanje je sadašnjost...“ (Novalis) i „Ulaziš u samog sebe. Kao prsten zatvara se svet.“ (Octavio Paz).

Ono što će možda i prvo upasti u oči čitaoca je da Grozdana Olujić i ovu priču o generacijama prokletnika koje, gle čuda, mrvi točak istorije protiv kog nikako ne mogu, nastoji da zaodene u runo bajke. To predstavlja mudar odabir i jasnu autoreferencu, što tipičnu postavku čini osobenom.

Takođe, teško je izbeći utisak da je Grozdana Olujić pomno pripremala ovaj povratak. Vidno je da je iščitavala ponajbolja ostvarenja ovdašnjih autora - najpre Albaharija, mada Glasovi u vetru donose i tragove kontemplativnog sentimentalizma Vide Ognjenović, a među očiglednim nadahnućima se mogu navesti i Kuća Trestlerovih Madeleine Ouellette-Michalske, te rukopisi Ane Gavalde, Orhana Pamuka, pa i Čuješ li nas, Frido Štern?, ranog rada Gorana Tribusona, sa kojim deli motiv komunikacije sa umrlim čiji beleg glavni junaci nose. Pomenuti izrazito lirski jezički izraz karakterističan za bajke ovo delo dovodi u vezu i sa Pedrom Paramom Juana Rulfoa, recimo.

Mnoštvo nadahnuća i relacija svedoči o verziranosti i temeljnosti autora. Delo krasi zavidan nivo, danas sve ređe pismenosti, kao i stvaralačka samokontrola. 

Kad je reč o manama, nameću se dve stvari. U par mahova izrazito naglašena stilizacija deluje odveć agresivno, a glavni junak je nepotrebno pasiviziran, što čini da se njegove patnje čitaocima mogu učiniti u izvesnoj meri i zasluženim.

Glasovi u vetru su roman koji čitaocima imponuje starovremenskom zanesenošću i visokim nivoom zanatske izvedbe, te iako ne ostavlja utisak dela koje će u nekim kasnijim analizama predstavljati vrh srpske književne produkcije, predstavlja dostojanstven i logičan izbor za uglednu nagradu u godini koju je obeležila estetski mršava knjižava produkcija.