Sastavljena
je kao mozaik priča iz svakodnevnog prestoničkog života, koji je u
njima jednostavniji i puniji negoli što se čini ili pretpostavlja.
Prestonica je samo ambijent, a život se odvija na neodoljiv način – sam
po sebi, vredan svake priče i sveden na samu srž pripovedanja.
Priče
su ispisane sažetim rečenicama. Pisac drži reč na ceni, kao da je sebi
zadao zavet da se spasava od ispraznosti, da čitaoca zamisli a da ga ne
umori ni dužinom iskazane priče, ni pitanjem: šta je pisac hteo da kaže.
Sve što je hteo – tu je u filozofiji običnog života: suprotstaviti se
sopstvenom otuđenju, zato ovde nema priče. Svaka priča živi sa autorom. I
kad piše o drugima propušta priču kroz sebe. Za trenutke koje određuje
život dovoljne su reči kojima se živi.
Posebno pulsira toplina u
pričama posvećenim deci i detinjstvu, bilo da autor gleda decu ili da se
seća svog detinjstva. Lepo je kad se reč đed doživljava kao titular, a
dirljivo kad majka grleći sina grli svet.U ovoj knjizi vera u ljubav i
prijateljstvo sve preovladava. U njoj su kratke rečenice i zagrljaji
dugi.
