Marija Pavlović je u proznoj zbirci „Horor priče svakodnevice“ sačinila obimniju, pa tako i celovitiju sliku sopstvene „prve“ poetike (prve knjige koja nije samo to): estetizovano, intelektualno, visoko podignuto, sa primetnom brigom o formi. Lagano i neobavezujući opterećena paralelnim tokovima, citatima, fusnotama i aluzijama, autorka je uspela, posle sveg kompletnog „potrošenog“ korpusa metoda, materijala i pristupa postmoderni svih ovih (naših) decenija da ponudi novu, svežu varijantu iz spomenute (post) moderne palete i da nas ubedi da je, baš kao i jedan od njenih (tragičnih?) junaka koji se, navodno, pretvara u biljku, zapravo sveža, nova, obećavajuća...
