Pretpostavimo da ste u mogućnosti da rezervišete sebi mesto u nekakvom vremeplovu i da se prebacite u antičku Grčku tokom V veka pre naše ere. Tamo bi, verovatno, mogli da sretnete Alkibijada, Anaksagoru, Aristofana, Aspazija, Efialta, Eshila, Eupola, Euripida, Fidiju, Gorgiju, Herodota, Hipodama, Iktina, Isokrata, Kalija, Kleofona, Kleona, Kratina, Perikla, Platona, Polignota, Protagoru, Sokrata, Sofokla i Tukidida.
Oni su zajednički doprineli, kao i mnogi drugi, da se postavi politički, umetnički, kulturni, obrazovni, filozofski i naučni temelj na kojem će se izgrađivati kasnija civilizacija i kultura Zapada. Zato i ne čudi da su u XIX i početkom XX veka klasično obrazovani Evropljani i Amerikanci smatrali prirodnim da pevaju o “slavi što drevnu Grčku krasi”, po ugledu na čuveni stih iz ode Lepoj Jeleni Edgara Alana Poa.
“Svi smo mi Grci.” Koliko je ova Šelijeva tvrdnja tačna? Jesmo li to, svi mi, zaista?
