Najpre paganin (manihejac) u tadašnjem latinskom carstvu, uprkos majci
hrišćanki (sv. Monika u Katoličkoj crkvi), preobratio se pod uticajem
biskupa Ambrozija (sv. Ambrozije) u hrišćanina i sam 387. godine, u
Milanu. Napustio je, posle toga, poziv profesora kojim se dotle bio
bavio (Tagasta, Kartaga, Rim), da bi prihvatio izvestan vid monaškog
života u severnoj Africi, a potom i crkvena zvanja (biskup u Hiponu
395. godine). Ostavio je stotinu dela, i njegov je teološko-filozofski
autoritet neosporan.
Sveti Avgustin, koji je među ranohrišćanskim misliocima važio kao
apologeta, nastojaće svom svojom revnošću da šturu misaonost
skripturalnih naznaka podrži obilato vlastitom racionalnošću, ne bi li
se ova u svome dovršenom obliku pokazala saglasnom i logički
neospornom. Mireći laicističku grčko-rimsku tradiciju s višestruko
disparatnim hrišćanskim otkrovenjem, priveo ga je do onog (uprošćenog)
oblika kakvim ga hrišćanska crkva iskazuje do danas.
