Njegova knjiga ISTORIJA SRBIJE od 19. do 21. veka sinteza je višedecenijskog bavljenja srpskom istorijom. Zundhauzen je pokušao da nam našu realnost predoči kao posmatrač „spolja“, rekavši da „...onaj ko ovde očekuje jedan pledoaje za ili protiv Srba, taj mirne duše može odmah da odloži ovu knjigu. Čitanje ove knjige bi za njega bilo čisto gubljenje vremena. Ja sebe ne vidim ni u ulozi advokata, ni tužioca, a kamo li sudije. ... Pre vidim sebe kao kao veštaka ili istražitelja, kao nekoga ko obezbeđuje tragove i skuplja dokaze, ispituje i odmerava...“ Na čitaocu ostaje da vidi koliko je ovaj poznati nemački istoričar ostao (ne)pristrasan, koliko su njegova vrednovanja srpske istorije i istoriografije relevantna, a koliko odraz njegovih sopstvenih ideoloških i političkih pozicija. Upravo u takvom suočavanju i prepoznavanju „drugog“ i leži prava intrigantnost istorijske nauke, njena stalna aktuelnost i retko dostignuta mogućnost da odoleva vremenu, njegovim pritiscima i zabludama.
