Kad neko, u dobrom
društvu sa Žižekom i u duhu sa njim, dovoljno i nesebično zaposedne
analitičku teoriju i građu i prodre u psihoanalitičko interpretiranje,
prepoznajući njegove prilike i granice, otvaraju mu se svakojaki vidici
za razmatranje temeljnih pojmova tog osvojenog znanja i njihovih
implikacija u rečima i delima, kako u akademskoj i kreativnoj tako i u
popularnoj kulturi. Stoga je ova knjiga bogata vidicima, a njen autor ne
odvraća pogled od njih. Vodi produktivan dijalog. Otkriva skriveno,
nevidljivo prevodi u vidljivo. Saznajemo povremeno i ono što ne bismo
želeli da znamo u našim javama, snovima, košmarima. Šta je u njima? Ima
li u njima dovoljno mesta da išta bude u njima? Mesta za nas, za naše
rođenje? Istovremeno, Kaić nam nagoveštava i šta bi moglo biti s one
strane njih, tamo gde više nije izvesno da li boravimo u kosmosu ili
haosu, da smo u zamci ili smo sami zamka. Kako god bilo, kad smo
zahvaćeni neizvesnostima, dobro će nam pasti čitanje ove knjige. Možda
nam neće pomoći da stvari učinimo izvesnijim, ali će barem neizvesnosti
biti produbljenije, pa otuda i podsticajnije. A tamo, kaže pesnik, gde
je opasnost, raste i ono spasonosno, makar u snu.
Jovica Aćin
