Događaje od 19.
avgusta 1912. godine predstavljamo samo u osnovnim crtama, kao kratku
pripovest – ne u formi dnevnika – to je tek prolog za samu radnju. Ali
dopustili smo sebi i značajnu dozu slobode. U prvom redu, učinili smo da
naš junak deluje intelektualnije. To je bilo nužno. Njegova Svetlost je
s perom bila na ratnoj nozi... I uopšte, želi li čitalac steći
predstavu o tome kakav je knez bio i kako bi mogao da izgleda original
njegovog rukopisa, neka pročita strane 130, 131 i 155; naš junak nije
bio ni za dlaku bolji od svog brata generala. Kako čak i najmanji greh
prema empirijskoj stvarnosti povlači za sobom nove i nove do u beskraj,
rešili smo smelo, ali samo u pogledu inteligencije kneza, postupati
sasvim nemarno i instinktivno, razigrano i bezumno, slobodno i
grandiozno. I uvereni smo da time jezgro stvari ne samo da neće ništa
izgubiti, već će dobiti. Šta mari nekoliko preokreta, paradoksa,
grešaka, besmislica? Sam svet je preokret i paradoks i greška i
besmislica. Strah od posrnuća autora istovetan je sa bojazni onoga ko je
pao koliko je dug u septičku jamu, da se nije isflekao.
A sada
iznosimo, bez daljih izlišnih opravdanja, pred čitaoca sledeći amalgam,
ubeđeni da, kako Gete govori o Verteru, „duhu našeg junaka svoje
divljenje, sudbi njegovoj suze svoje neće uskratiti“.
