U okviru
jednih korica ovde su praktično spojene dve knjige. Prva od njih –
Knjiga japanskih simbola, postupno upoznaje čitaoca s najvažnijim
japanskim simbolima počev od svima poznatih državnih obeležja, preko
simbola iz biljnog i životinjskog sveta (ovde treba ukazati na
iznenađujuću činjenicu da riba u duhovnoj kulturi ove ostrvske zemlje,
ima daleko manji značaj nego što bi se očekivalo; mnogi važni zaključci o
istoriji Japana mogu se izvesti iz činjenice da su u njegovoj kulturnoj
simbolici prisutne jedino slatkovodne ribe kao što su šaran i som) pa
sve do simbola iz predmetnog sveta kao što su ogledalo, kišobran,
hartija i lepeza, ili onih vezanih za predah i odmor poput čaja i
duvana. Poslednje poglavlje ove knjige predstavlja kratke kulturološke
osvrte na preostale japanističke teme, koje autor nije nigde
klasifikovao i u kojima je, po sopstvenim rečima, pokušao da nađe neke
nove pristupe japanskoj kulturi.
Druga knjiga – Knjiga japanskih
običaja – ima za cilj da čitaocima približi Japan iz ugla o kojem se u
knjigama ovakve vrste po pravilu ne govori. Reč je o tzv. «kulturnoj
fiziologiji», o tome na koji način Japanci gledaju i vide okolni svet
(zašto npr. japanski umetnici umesto šume ili drveta više obraćaju
pažnju na granu i list), kako mere vreme, kako jedu i piju i
zadovoljavaju svakovrsne fiziološke potrebe. Rečju, obuhvaćene su sve
one životne radnje i shvatanja o funkcionisanju tela, koje zaobilazi
hrišćanski vaspitana evropska japanistika (s uvreženom podelom na čisto –
duhovno, i prljavo – telesno), ali na kojima u suštini počiva čitava
japanska duhovna nadgradnja.
