Ja sam napisao Knjigu o postfilozofu zato što su knjige koje
se danas objavljuju kao filozofske, u stvari, postfilozofske, iako
„postfilozofija“ nema jasan ni kontekst (značenje) ni denotaciju
(smisao), niti ga može imati pošto se njen predmet, za razliku od
filozofije („Minervina sova izleće tek u suton kada je jedan lik života
već ostario“), menja i nastaje pred našim čulima, koja zbog svoje
statičnosti jedva da mogu da ga uoče.Mi, inače, imamo problem s našim
predelima. Tekstovi objavljeni pod ovim naslovom pisani su kao zasebni
ogledi, a onda sam shvatio da su moje zdravlje i bolest njihova
zajednička nit, i da se zato, bar grafički, mogu varirati. Zato njihovi
naslovi i redosled nisu od značaja. Oni su pre metafora mog tela i
njegove ćudi. Sadržaj ove knjige je, prema tome, sasvim uslovan, kao i
njen oblik. Na kraju, mi jedino i pišemo o bolesti i zdravlju.... Ali,
vi, građanke i građani, niste filozofi, vi ste postfilozofi. U tom
slučaju ovaj homofon „post“ ne znači kraj ili krizu filozofije nego
upravo suprotno – njen uspon među građanima. Zato su postfilozofi
građani i gospoda među filozofima. Mi smo naslednici ove afere sa
specijalistima, ovog prekida i cenzure koja nas oslobađa za
postfilozofiju, ovu „filozofiju koja leti“: kako bi se zaveo haos koji
stvara, koji pokreće nesavremene simulakrume i uklanja jedan fantazam –
najneviniju od svih destrukcija, onu platonističku...
(fragmenti iz „Knjige o postfilozofu“)
