Ova
knjiga nastoji da pokaže, da pruži informaciju o srpskoj epistolarnoj,
kovertiranoj književnosti u poslednja dva veka – od Vuka Karadzića pa do
Miodraga Bulatovića i Borislava Pekića. Ta pisma nam dočaravaju
segmente iz života pisaca, njihova raspoloženja, izvesne životne
činjenice, opservacije o svetu u kome žive, strasti, ljubavi i mržnje,
intrige, ushićenja, blaženstva duše...
Ovo su, jednostavno rečeno –
lepa pisma srpskih pisaca, pisma koja nisu, kako je to Isidora Sekulić
jednom kazala – uštirkana. Ona su pisana spontano i pokazuju da se i
veliki ljudi ljute, raduju, intrigiraju, vole...
Srpska epistolarna
književnost u protekla dva veka pokazuje izuzetno leksičko bogatstvo ali
i „prozirnost duše”, što rekao Žid, i to one bez ulepšavanja. Svako
pismo u ovoj knjizi otkriva, na neki način, karakter pismopisca i čini
zanimljiv detalj iz piščeve biografije – otkriva ga... Ali, pisma
pokazuju i izuzetnu žudnju pisaca za ljubavlju i životom, bilo da pišu
svojim roditeljima, sestrama, braći, prijateljima, zvaničnim
institucijama – pisci unose sebe, svoje emocije bez ostatka. Rana pisma,
na primer, Ive Andrića, prikazuju ovog velikana sasvim drugačije od
onog veoma kontrolisanog čoveka u zrelosti. A opet, Isidora Sekulić i
Miloš Crnjanski ostaju neobuzdani u izlivima svojih osećanja i u dubokoj
starosti.
Ovo su, dakle, pisci, bez šminke, bez laži...
