KRALJ - Monografija o srpskom glumcu Petru Kralju

Monografija o Petru Kralju autorke Anite Panić osvetljava ličnost čuvenog glumca u životu i na sceni

Anita Panić, koja je na TV Beograd, kao urednik i scenarista, potpisala više od stotinu dokumentarnih emisija i filmova, autor je monografije „Kralj”, koju je objavio „Službeni glasnik”.
Ovo nije bajka, ističe Anita Panić, ali je priča o jednom Kralju, o vladaru pozorišne scene, čudesnih stihova i ljudske dobrote, i to od one posebne sorte, koja se retko sreće u ovom XXI veku.
Za sebe je voleo da kaže kako je oduvek bio poluboem, čovek koji voli da popije, ali i da se potvrđuje razgovarajući sa drugima. Voleo je da voli, da pokaže najbližima svoje emocije, da prijateljski dodirne rame onoga koji mu je drag. Ali je od svojih najbližih očekivao da mu ta nežnost bude uzvraćena. Uvek je donosio svojoj ženi po cvet, idući od posla do kuće, i svima slao razglednice sa poslovnih i privatnih putovanja. Imao je svoju „stazu slonova” koju je verno sledio svakoga dana i usput, svojom pojavom unosio radost u živote ljudi koje je sretao: komšijama, obućaru i mesaru iz kraja, seljacima sa pijace, kafedžijama...
Kada su u pitanju dame, obraćao im se obaveznim: „Blagi naklon”.
Bio je ponosan, dodaje Anita Panić, na sve što je uradio, a imao je poštovanje i za ono što ga je slučajno ili namerno mimoišlo. Nikada nije dozvolio da mu popularnost poremeti normalan porodični život, a ako bi ponešto dobijao preko reda, ponekad i nezasluženo, govorio je da je za to krivo njegovo ime i prezime.
Verovao je da je pozorište živa i žilava stvar, a da li je i kad je koji žanr u modi – nije naročito bitno. Kao svog ličnog i profesionalnog gesla uvek se držao onog što je „propovedao” njegov prijatelj i kolega Zoran Radmilović: na scenu se ne sme izaći slučajno i ništa što radiš ne sme biti slučajno. Za njega je bilo besmisleno praviti razliku između glavnih i sporednih uloga u pozorištu, a pogotovo na filmu. Tvrdio je da uloga ili ima neki sadržaj, ili njom nemate šta da kažete.
Jedan ugledni dramski pisac, koji mu se divio još od gimnazijskih dana, primetio je da se Petar, kada dobije kompliment posle premijere, zbuni, zacrveni, stid ga je da se o njemu priča i konstatovao je da nije bilo većeg, a skromnijeg glumca. Nekad ga je nervirao svojom dobrotom. Dolazilo mu je da mu kaže: „Što si ti bolji od nas, što se ne svađaš kao ostali i kao što je red”.
Ako je misija umetnika da „služi narodu”, primećuje Anita Panić, Petar Kralj je upravo pripadao toj vrsti, jer je u svom dugotrajnom glumačkom stažu igrao na najneverovatnijim mestima, u preduzećima, fabričkim halama, na sceni, bez scene.
Za Petra Kralja su tvrdili da se sa svojim pozivom srodio, da je glumio telom, dodirom, pokretom i kretnjom. Igrao je on mnogo u pozorištu, na filmu i televiziji, i to bez zamora, istrošenosti, ponavljanja. Nosilac je brojnih priznanja, kao i četiri nagrade za životno delo: Nagrada „Miloš Žutić”, Statueta „Joakim Vujić”, „Dobričin prsten” za životno delo, „Pavle Vuisić” za životno delo, „Zlatni ćuran” za životno delo, „Sterijino pozorje” za životno delo...
Kao i svaki veliki umetnik, ponekada se preispitivao, sumnjao da li je bio dovoljno dobar, bio je tužan kada ga kritika nije razumela, hteo da odustane od glume. Povremeno bi se zapitao: „Šta će biti sa nama glumcima? Možda ćemo se vratiti u neko cirkuzantsko vreme. Možda ćemo biti potrebni samo kao vašarski zabavljači. Ko zna... Prete nam. Ne volim pretnje. Volim da sam sebe obavežem”. Katkad mu se činilo da nema više snage, ali kad bi izašao na scenu, publika bi mu je iznova pružila. Bio je ubeđen da umetnost počinje tamo gde prestaje zanat. Kralj je čitav svoj glumački život, zaključuje Anita Panić, posvetio misiji da publiku ne treba samo zabavljati, već i svojim ulogama, stavovima i razmišljanjima uvek ispočetka podsećati da je život samo jedan i da do poslednje scene treba sami da ga režiramo.

Zoran Radisavljević