Ova opčinjavajuća knjiga, izuzetna ne najmanje i zbog neupitne
objektivnosti svog autora, govori o spornoj, katastrofičnoj, tako
nemačkoj, navici da vrednuje kulturna dostignuća iznad svega drugog i
da kulturu posmatra kao plemenitu zamenu za politiku. Volf Lepenis
ispituje kako je ta tendencija uticala na nemačku istoriju od kasnog
osamnaestog veka do danas. On navodi da je nemačko uzdizanje umetnosti
iznad politike suštinsko za razumevanje posebne prirode
nacizma: činjenica je da su i Hitler, kao i mnogi drugi iz njegove
okoline, bili neostvareni umetnici i frustrirani intelektualci koji su,
reklo bi se, upražnjavali politiku kao medijum kojim su zamenjivali
umetnost.
U nizu istorijskih, intelektualnih, književnih i umetničkih
esejističkih vinjeta punih iznuđenih aforizama, ova knjiga širokog
zamaha poseban prostor daje Geteu i Tomasu Manu, ali nam autor skreće
pažnju i na vrlo različite ličnosti - od Novalisa,
Volta Vitmena, Lea Štrausa do Alana Bluma. Ona govori o
nemačkoj opsednutosti kulturom i kako je osećaj kulturne superiornosti
i omalovažavanja politike uticao na njene odnose sa drugim zemljama,
posebno sa SAD, Britanijom i Francuskom.
