Veze, linkovi
Kompjuter biblioteka
Korpa
Letnje doba

Knjiga posle posla - Beletristika i ostala izdanja Knjiga posle posla - Beletristika i ostala izdanja

Letnje doba

Autor: Džon Majkl Kuci
Broj strana: 213
ISBN broj: 978-86-7448-518-7
Izdavač: Paideia Paideia
Godina izdanja: 2011.

Pregleda (30 dana / ukupno): 7 / 2255

                 
Twitter   Facebook   Linkedin   Pinterest   Email
                 
Rasprodata

 

O tridesetogodišnjem Džonu govore: susetka Džulija koja je s njim varala muža; njegova rođaka Margo; plesačica Adrijana kojoj se bezuspešno udvarao; Sofi, koleginica i ljubavnica, takođe udata; i rezervisani kolega Martin.

Ispostavlja se da je Džon bio hladan, nezgrapan i uobražen. Držao se apsurdnih principa i slabo brinuo o bolesnom ocu. Nije umeo da igra, brada mu je bila suviše retka, kosa preduga. Ženski tračevi, kaže Martin. Ali priče ovih jakih žena toliko su ubedljive da pisac, silom prilika, završava u sporednoj ulozi.

Letnje doba je treći tom Kucijeve autobiografske fikcije, započete Dečaštvom i nastavljene u Mladosti. Romansijer Džon Kuci je umro, i povest o njegovom životu preuzima mladi biograf Vinsent. Zainteresovan za rane uticaje, Vinsent intervjuiše osobe koje su ga poznavale u danima „kada se još tražio kao pisac“. O tridesetogodišnjem Džonu govore: susetka Džulija koja je s njim varala muža; njegova rođaka Margo; plesačica Adrijana kojoj se bezuspešno udvarao; Sofi, koleginica i ljubavnica, takođe udata; i rezervisani kolega Martin. Ispostavlja se da je Džon bio hladan, nezgrapan i uobražen. Držao se apsurdnih principa i slabo brinuo o bolesnom ocu. Nije umeo da igra, brada mu je bila suviše retka, kosa preduga. Ženski tračevi, kaže Martin. Ali priče ovih jakih žena toliko su ubedljive da pisac, silom prilika, završava u sporednoj ulozi.

Fikcija sa elementima biografskog

Letnje doba, Majkl Džon Kuci

Dosledno prateći izdavanje sabranih dela Džona Maksvela Kucija, Nobelovca južnoafričkog porekla, Izdavačka kuća Paidea je u prevodu Arijane Božović objavila Kucijev roman Letnje doba. Ovaj roman predstavlja treći nastavak Kucijevog autobiografskog ciklusa kome pripadaju i kod nas već ranije objavljeni romani Dečaštvo i Mladost.
Kucijevo Letnje doba nije u potpunosti autobiografska knjiga, kao što nisu bile ni dosadašnje dve, već se pre mora čitati kao fikcija sa elementima biografskog. Roman započinje nekolikim skicama za buduće knjige izvučenim iz piščevih sveski koje su nastajale u periodu od 1972 – 1975 godine, dakle u periodu formiranja Kucija kao književnika. Tragom ovih skica, izmišljeni lik piščevog biografa intervjuiše osobe koje su u ovom periodu imale više kontakta sa Kucijem. Za potrebe romana, sam Kuci je već mrtav, a izbor pada na četiri žene sa kojima je ovaj imao bliže ili dalje emotivne veze, i jednog muškarca, kolegu sa univerziteta na kome je pisac predavao. Ime pisca, njegova dela, biografski podaci poput burskog porekla, činjenice da se u kući govorio engleski, a ne afrikans kojim su govorili Buri, holandski kolonisti u Južnoafričkoj republici, potom njegov boravak u Americi, dobijanje Nobelove nagrade za književnost i drugi podaci, kod čitaoca ne izazivaju sumnju da se radi o samom Kuciju. Medjutim, forma izmišljenih intervjua, prikazuje pisca kao običnog čoveka prepunog mana, prilično zatvorenog i nedruželjubivog, lošeg ljubavnika skromnog izgleda i suspregnutih emocija, kao nebrižljivog sina kome je ostareli otac na teretu, univerzitetskog predavača ne previše sposobnog za taj posao. Budući da je roman situiran u vremenu nakon piščeve smrti, izvesno je da su i ovi intervjui u potpunosti plod fikcije samog autora, te se postavlja pitanje ne samo zašto pisac o sebi ne govori kao o književniku u nastajanju ( aludirajući na Džojsov Portret umetnika u mladosti), već i zašto sebe predstavlja kao relativno nezanimljivog čoveka bez ikakvih upečatljivih osobina, izbegavajući opise ključnih dogadjaja, a može biti i ključnih ljudi za njegov život?
Od kako je Rolan Bart simbolično uklanjanje kategorije autora iz tumačenja njegovog dela, nazvao „smrću autora“, ne samo da je književno delo počelo da se sagledava na nezavisniji, slobodniji i širi način, već je u novije vreme počelo i da se postavlja pitanje dekonstrukcije „mita o savršenoj biografiji autora“. Džon Maksvel Kuci, ovim romanom bez zazora, potpuno oslobodjeno, ironizuje nekadašnju predstavu o liku pisca kao božanstva, kao svemogućeg demijurga, čoveka neospornih kvaliteta, bezgrešnog uzora u svakom pogledu. Tako biografski elementi počinju da pripadaju u onoj meri jednom delu u kojoj postaju odskočna daska za dalju nadogradnju i umetničku transpoziciju. Kucijeva dezidealizacija figure pisca, ne samo da je utemeljena u novijim teorijskim promišljanjima književnosti, već se ovim romanom pokazuje i visoki stepen književne samosvesti da se jedna ovakva tema implementira u sopstveno delo.
Drugi nivo (ili je to ipak prvi nivo) čitanja ovog dela je izuzetna snaga spisateljskog dara da se imaginacija preplete sa stvarnim podacima i ličnostima i da se od nekolicine prolaznih, naoko beznačajnih likova i dogadjaja ispišu izuzetno živopisna razmišljanja i upečatljivi romansekni junaci čije se zanimljive životne priče prepliću sa jednim u osnovi fiktivnim i baš zbog toga intrigantim pokušajem da se stvori biografija pisca. Umešnost da se čitalac drži u stalnoj neizvesnosti i dilemi šta od napisanog sme i može da odabere kao istinu, kao i uzbudjenje koje donosi efekat „virenja kroz špijunku“, samo su neki od aduta kojima Kuci neprikosnoveno drži u šaci svoje čitaoce.

Jasmina Vrbavac
21.12.10


 

Budite prvi koji će ostaviti komentar.

Ostavite komentar Ostavite komentar

 

Preporučujemo

Odlazak sa izgubljenog ostrva

Odlazak sa izgubljenog ostrva

Filigranski pločnici

Filigranski pločnici

Veze, linkovi
Linkedin Twitter Facebook
 
     
 
© Sva prava pridržana, Kompjuter biblioteka, Beograd, Obalskih radnika 4a, Telefon: +381 11 252 0 272