Takva je ova s mnogo razloga veoma lična ispovest. Napisana je kao
epifanija ali i samoironična posveta s mukom dobijenoj borbi iz koje je
Radivoj Šajtinac kao pečat i doživotno podsećanje izneo, kako na jednom
mestu kaže, „oprljeno ili osmuđeno, a tako vidljivo, štrčeće krilo".
Ona
je ipak i prisno, melanholično poklonjenje ocu, majci i svim onim
stanovnicima njegovih pripovesti koji su lagano gasnuli, odustajući od
sebe po zapuštenim sobama bolnica nasukanih na periferijama
provincijskih gradova (kao brodske olupine na hridinama, rđajući i
trunući dugo i beznadežno).
Knjiga je - sa svojim snažnim
ekspresivnim jezikom i iskrenošću - himna odbranjenom životu, otpevana
ustima pobednika razbijenih zuba.
Milan Ristović
