Ono što ćete pročitati, on i ne pokušava da predstavi kao istinu. Bar ne u činjeničnom, povesnom pogledu. Ako u ovoj priči nešto može biti uzeto zdravo za gotovo onda je to samo neka vrsta osnovnog osećanja koje je autor imao dok je od svojih bliskih slušao priče o događajima koji su ovde opisani. Ili, još bolje, ono što jamačno nije promenjeno jeste niz uspomena, pre bi se reklo parčadi uspomena koje je pisac ovih redova poneo iz svog detinjstva. „Male tajne“ prikazuju Beograd i u najtmurnijim, najtežim istorijskim vremenima kao kosmopolitski, kulturni centar, izrazito vitalno umetničko središte, gde zajedno sarađuju tokom druge i treće decenije dvadesetog veka i beli Rusi, Jevreji, Srbi, mnoge druge nacionalnosti, baš kao i ljudi iz najrazličitijih društvenih slojeva. Kao da je u nekakvom prirodnom kosmopolitizmu Beograda i tajna njegovog vitaliteta. „Male tajne“ počinju odlukom bogataša Petra Radovanovića, milionera čija je supruga nestala u Bad Klajnkirhenu na skijanju, da osnuje pozorište. Njegov kraj, uz ispijanje šampanja do jutra 6. aprila, gde na brokatnom čaršavu, dok padaju bombe na Beograd, stoje dve flaše Perrier-Joueta i dve čaše, puna za nestalu suprugu i jedna iz koje je pio, kao da je slika iz literature, a ne iz života... Čitaocu će se neizostavno nametnuti pitanje: da li je Petar Radovanović postojao? I da li je ikada ispijen taj šampanj... „Male tajne“ su i delo koje demistifikuje umetnički život, prikazujući ga u svom sjaju i svoj surovosti. Čak i kod nas, gde umetnici mahom žive skromno, pogotovo ako su zaista umetnici, i dalje vlada fama o ekskluzivnosti i bleštavosti, neuništivom glamuru teatra i filma. Ova knjiga razobličava do kraja tu uobičajenu predrasudu. „Male tajne“ govore o realnosti bavljenja teatrom i filmom, profesijama izuzetno teškim, gde posmatrači nalaze glamur redovno, ponajčešće kada ga tamo uopšte nema.
