Britki jezik, dosetka,
nemirni duh, obrušenost na glupost, na licemerje, na kukavičluk,
izdvajale su ove tekstove od onih kakvim je obilovala ondašnja štampa.
Pozivajuci se na Foknera, Prusta, Hemingveja, Hičkoka, Trifoa, Godara...
polazeci od uverenja da televizija počiva na fenomenu masovne kulture
kao "nove audiovizuelne naslednice" tradicionalne kulture, Kapor je
tražio "moralni barometar", svestan da mali ekran fabrikuje lažne idole,
povlađuje šundu i kiču, i zanemaruje stvaralački duh.
Postavio je
velike zahteve svakome ko piše o televizijskom programu. Osećajan i
maštovit, nadmoćan u zapažanju, duhovit u zaključivanju, poredio je
televizijskog kritičara sa Prometejem, mada bez vatre, i ostavio mu na
"čuvanje" mali ekran – njegove prave vrednosti i opasne zablude.
