Kad sklopi knjigu, ovaj potonji će se zapitati da li nam
gradovi zaista izgledaju tako kako ih opisuje Tucić, i živimo li u njima
zaista onako kako nam to pesnik predstavlja? Hoće li deca koja dolaze
posle nas živeti u njima kao i mi, i zašto nismo izvukli krajnje pouke
iz tragičnih iskustava dvadestog veka? Konačno, šta nama danas znači
avangardno i modernističko pesničko nasleđe iz druge polovine prošlog
stoleća suočeno sa groznim događajima kojima smo svedočili u njegovoj
poslednjoj deceniji?
Ako je odgovor na poslednje pitanje u nizu: ništa –
a sva je prilika da jeste – moramo se onda zapitati i zašto je to tako.
Tu onda započinje priča kojom se već bavi tumač iz prve rečenice,
sledeći preciznu putanju “Metka” – preciznu, dakle, na onaj način na
koji dobra poezija i treba i jedino može da bude precizna.
