Kritičari se slažu da je sletanje na Mesec bio poslednji amrički veliki optimistični gest.
Džejms
Balard za ovu knjigu kaže: Fascinantno i uznemiravajuće. Znamo šta se
dogodilo u unutrašnjosti Apola, ali šta se odvijalo u umovima
astronauta? Da li se iko od njih oporavio od tog čudnvatog putovanja?
Zaista nagoni na razmišljanje.
Gardijan piše: Endru Smit se
upustio u sopstvenu misiju: da zabeleži životne priče dvanaestorice
ljudi koji su učestvovali u misijama Apolo od 1969. do 1972. Rezultat je
potresna i istinita priča o poslednjem velikom optimističkom činu
Amerike.
Dejli mejl: Kako smo ih brzo zaboravili. Zaslužili su
više - i to su dobili ovom divnom knjigom. Zašto je Amerika bila tako
opsednuta slanjem čoveka na Mesec šezdesetih godina? Zatim, zašto je,
posle tri godine, prestala to da radi? Sve su to pitanja kojima se Smit
bavi ne samo u političkom kontekstu tog vremena, već, sasvim
osvežavajuće, u odnosu na popularnu kulturu i raspoloženje toga
trenutka. Još je fascinantnije to što pronalazi te (sada postarije)
muškarce koji su se međusobno nadmetali da stave živote na kocku... Ovo
je knjiga za pamćenje, povremeno girka, ali i smešna.
Obzerver:
Smitova misija - veličanstveno realizovana u ovoj očaravajućoj knjizi -
bila je da pronađe poslednju devetoricu i sazna kako su decenije
uticale na jedine ljude koji su hodali drugim svetom... Divna zajednička
biografija napisana veoma vešto, saosećajno i s finom dozom humora.
