Kanif je delovao u doba kada su stripovi pričali priče, a ne viceve i dosetke. Osmišljavati priče značilo je osmisliti čitav jedan svet. Osetiti ga, zgusnuti, pretočiti iskustvo u njega dajući mašti snagu produžene ruke svesti… Kako se pričanje pričâ bližilo kraju (a jednom ćemo se zapitati šta smo izgubili, a šta smo dobili) tako se gasilo i Kanifovo vreme. Čovek koji je hodao sigurno, hrabro i iskreno verujući u put koji se ukazivao pred njim shvatiće da se, kao na Mebijusovoj traci, iznenada našao na drugoj strani. A na njoj je sve bilo gore-dole i dole-gore! …Vezujući svoje priče za realnost, Kanif im je dao notu prozirnosti, realnost iza njih im je dala istinitost i snagu, i samo su Kanifovi likovi iz stripa mogli da završe kao u stvarnom životu: sa počastima, cvećem, večnim sećanjem i pravim spomenicima, da budu penzionisani kao ljudi od krvi i mesa! …Tako dođosmo i do elegičnog zvuka ove priče, jer ona je samo udvostručila svet beležeći i njegovo nestajanje. Na razne načine: nestanak mesta na kojima se doživljavala Avantura, nestanak likova koji su bili neophodni „začin“, nestajanjem karaktera, časti, strasti, neizrecivog, neostvarenog, nedosanjanog… I zato ih treba ponovi iščitavati i čuvati kao isečak nekog vremena i gajiti onu vrelu zavisnost od njih.
