Retko je ko u to vreme, krajem šezdesetih, imao
građanske hrabrosti da poput Ćosića javno izrekne tako radikalnu osudu
vladajućeg poretka i pozove njegove ključne aktere na odgovornost. Za
Ćosića je revolucija bila i ostala prometejski čin istorije, čin u kome
je bitno ne žrtvovanje nego stvaranje, izgradnja humanog sveta, po meri
čovekovih potreba i ambicija da se živi i stvara u slobodi. Vrlo rano je
Ćosić kao pisac otklonio neutralnost, aristokratsku samosvrhu od svog
umetničkog poslanja. Umetnost je prihvatio kao slobodu, tvrdeći kako ona
ne postoji ako se ne angažuje za slobodu (i u tom angažmanu, naravno,
ne radi se samo o političkim slobodama, iako su one – kaže Ćosić –
pretpostavka svih sloboda).
To je štivo podsticajno i za Ćosićeve
sledbenike i za njegove negatore, živo i nemirno, otresito i izazovno, i
sada kao što je to bilo i kada se prvi put pojavilo. Ako novo i ne
nastupa pobedonosno, ako i ne postane muka i život ovih generacija –
piše Ćosić 1968 – ispoljava se čežnja za novim svetom i nepristajanjem
na postojeće. Ta čežnja i danas je među nama, ali, da bi je prihvatili
na Ćosićev način, ona mora biti u društvu aktivističke komponente –
nepristajanja na postojeće.
(Trivo Inđić)
