„Kao što ću saznati kasnije, kad
mi bude telefonirao jedan inspektor,agenti su na mojoj kući zatekli
zaključana vrata. Nijedan prozor nije bio otvoren, što ih je začudilo.
Pošto su obili bravu, još su se više začudili kad unutra nisu uhvatili
nikoga. A sve je bilo zatvoreno. Verujući da je posredi neko
zavitlavanje, zamalo nisu odmah otišli. Taj što je smislio tu šalu skupo
bi platio, gospodine Šimura, naglasio mi je. Da umire savest, ipak,
pretražili su svaku odaju. I tek u poslednjoj, u sobi sa tatamijima...“
Ovaj
roman je inspirisan istinitim događajem, a pisac je od jedne male
novinske vesti uspeo da, umnožavanjem glasova, saopšti razmišljanja o
Japanu, starosti, usamljenosti, položaju žena u njemu. Na samom rubu
stvarnosti, ovaj roman nas poziva da preispitamo međuljudske odnose u
savremenim društvima.
