Smeštajući prostor
čovekovog života između dve neumitne tačke (rođenja i smrti), u želji za
spokojnošću kao zadovoljstvom produžava ga cik-cak linijom između
oponentnih parova vrlinâ i manâ. Na taj način stavljajući čoveka pred
izazov slobode samoodlučivanja. Drukčije kazano i svesno hronološki
obrnuto: pesnik se odlučio da ne pravi idejnu masku klasicizma, već da
je ogoli u obličju ljudskog lica. Tako je izazvao ljudsko biće da se
suprotstavi svojoj duhovnoj maloletnosti. Ne bi li i to moglo da bude
obeležje prosvetiteljske poetike, one kritičkog oblika, dakle, živog
prosedea nove tradicije?
