Veze, linkovi
Kompjuter biblioteka
Korpa
Plitko

Popularna psihologija Popularna psihologija

Plitko

Autor: Nikolas Kar
Broj strana: 242
ISBN broj: 978-86-86059-38-3
Izdavač: Heliks Heliks
Godina izdanja: 2015.

Pregleda (30 dana / ukupno): 25 / 1352

                 
Twitter   Facebook   Linkedin   Pinterest   Email
                 
         
   
Naruči ili rezerviši sa 40 % popusta
 
         
         
1320 rsd

10% dodatnog popusta za 2 ili više knjiga, osim knjiga koje su u pretplati i kompleta knjiga.

• Isporuka za 24 časa
• Plaćanje poštaru

 

Da li nas Google zaglupljuje? Pitanje koje je Nikolas Kar postavio u svom čuvenom eseju izazvalo je buru polemika, odobravanja, negodovanja, preispitivanja, ali i ozbiljnih naučnih istraživanja. Plod svojih saznanja i višegodišnjeg proučavanja uticaja digitalne tehnologije i kulture na kognitivne sposobnosti ljudi, autor je pretočio u knjigu Plitko. Njena tema je paradoks modernih vremena koji nije teško uočiti: informacije nikada nisu bile dostupnije, kompletna riznica znanja civilizacije je na dohvat ruke, na raspolaganju su nam računari, mobilni telefoni i tableti sa mogućnostima koje su ne tako davno bile samo u domenu naučne fantastike. Pa ipak, to nas nije učinilo pametnijim.

Hiperprodukcija informacija u digitalnom obliku, permanentna povezanost sa internetom i stvaranje čitavih supkultura virtuelnog života na društvenim mrežama, neminovno su uzeli svoj danak. Kako Nikolas Kar elokventno, zanimljivo i argumentovano pokazuje u knjizi Plitko, savremeni čitaoci gube sposobnost za dublje čitanje teksta, preleću pasuse, nisu u stanju da se usredsrede na pisanu reč, slabije pamte jer su uljuljkani u to da uvek i sve mogu da pronađu na Mreži.

Nikolas Kar ne daje nikakva sumorna niti utopistička predviđanja, već nudi istorijski uvid u to da na dugi rok sam medij, više nego sadržaj medija, utiče na naše razmišljanje i delovanje. Kao prozor u svet i u nas same, popularni medij oblikuje ono što vidimo i kako to vidimo – naposletku, ako se njime dovoljno služimo, on nas menja, i kao pojedince i kao društvo. Upravo je to fascinantan uvid ove knjige, da internet kao medij može doslovno izmeniti naš mozak.

Kaća


Trogodišnja Kaća stoji ispred ekrana "starog" televizora koji je pre pet godina bio "čudo tehnologije". Dodiruje prstima ekran, pokušava da "pritisne" deo slike na ekranu, ali ekran ne odgovara na njen pritisak.
Kaća se okreće ka nama i iskreno razočarana kaže:  "Ne radi.
Hoće Ju-tub!"

Kako internet utiče na naš mozak

Piše: Teofil Pančić

Ova temeljita, a prijemčivo napisana studija bavi se promenama – uglavnom ne baš sjajnim – koje u našem mozgu proizvodi “digitalizacija” čitanja i praćenja informacija, i teksta uopšte.

Sada dolazi ključno pitanje: šta nam to nauka može reći o stvarnim efektima upotrebe interneta na način na koji nam radi mozak? Nema sumnje, to pitanje biće predmet mnogih istraživanja u godinama pred nama. Ali već sada možemo da saznamo ili zaključimo mnogo toga. Vesti su još crnje nego što sam pretpostavljao da će biti. Desetine studija psihologa, neurobiologa, pedagoga i web dizajnera ukazuju na isti zaključak: ulaskom na internet stupamo u sredinu koja podstiče površno čitanje, rastreseno i ishitreno razmišljanje, te površno učenje. Moguće je da se duboko razmišlja dok se švrlja po internetu, jednako kao što je moguće i da se gazi po misaonim plićacima dok se čita knjiga, ali to nisu tipovi mišljenja koje te tehnologije promovišu i nagrađuju.

Oh, zar još jedna knjiga u kojoj se “pljuje po internetu” u ime precvalih čari stare, dobre Gutenbergove galaksije, a kojom će potpisani prikazivač kinjiti poštene webdžije swih boya? Možda je tome i tako, ali knjigu Nikolasa Kara (Nicholas Carr) Plitko: kako internet menja način na koji mislimo, čitamo i pamtimo (preveli Ognjen Strpić i Bojan Stojanović; Heliks, Smederevo 2013) možete da ignorišete samo na svoju štetu. Ne radi se kod Kara (baš kao ni kod Endrua Kina, v. Vreme br. 914) o nekakvom luditskom zanovetanju nekog “amiša” koji živi u analognoj – ako ne i predelektričnoj – prošlosti, u koju bi, sa misionarskim žarom, da vrati i sve nas ostale, ne bismo li pokajanjem u poslednji čas izbegli digitalnu apokalipsu. Naprotiv, Kar (rođen 1959) je prve dodire s kompjuterima imao još krajem pradavnih i još duboko analognih sedamdesetih, na univerzitetu, a svoj prvi personalni kompjuter (Mekintoš) kupio je, sav srećan, još 1986! Na internetu uredno okapa od 1995, u međuvremenu je onoliko i blogovao i fejsbučio i tvitovao (ju, sačuvaj Bože i sakloni!) i šta sve nije e-radio… Ukratko, čovek je u svakom relevantnom smislu insajder, pa i posvećenik kompjutersko-internetske ere. Pa dobro, u čemu je onda (njegov) problem?

Najbolje je da pustimo samog autora da nam se ispovedi: “Već nekoliko godina obuzima me nelagodan osećaj da mi neko ili nešto prčka po mozgu, prekraja nervne sklopove i reprogramira pamćenje. Nije da baš gubim razum – koliko mi je poznato – ali um mi se menja. Više ne razmišljam kao pre. Najjasnije to osećam dok čitam. Nekad mi je bilo lako da uronim u knjigu ili dug članak. Um bi mi pratio nit pripovedanja ili manevre zaključivanja i proveo bih sate i sate provlačeći se kroz duge stranice teksta. To se danas događa veoma retko. Sad koncentracija počinje da mi vrluda nakon dve-tri stanice. Postajem nemiran, gubim nit, tražim šta bih drugo mogao da radim. Čini mi se kao da stalno moram da vraćam odbegli mozak nazad na tekst. Dubinsko čitanje nekad mi je bilo sasvim prirodno, a sad mi je bilo kakvo čitanje postalo napor”.

Mogući ciničan savet autoru svakako bi bio da “ode kod doktora” da mu pregleda glavu i vidi da li je unutra sve u redu, ali Kar je to ionako u neku ruku učinio, to jest, veliki deo svoje ozbiljno i temeljito promišljene i ispisane studije posvetio je upravo neurobiološkom aspektu čitanja i razumevanja teksta, to jest, tome kako različiti načini i medijumi pisanja i čitanja i različite tehnologije utiču na ljudski mozak. O tome postoji već ozbiljna i opširna literatura, kojom se Kar iscrpno bavi. Zaključak je prilično nedvosmislen, mada ne olako dat: medij i tehnologija nisu “nedužni”, njihova promena postepeno donosi promene u našem mozgu – koji je neuroplastičan, to jest menja se i prilagođava do kraja našeg života, nasuprot u međuvremenu ozbiljno razmontiranom verovanju tradicionalne neurologije – samim tim i u načinu na koji pratimo (a onda i “proizvodimo”) tekst, informaciju, ili bilo koji drugi sadržaj, naročito onaj zahtevniji. Priroda tih promena, sve je manje sumnje u to, takva je da podstiče rastresenost i površnost, “skrolujuću” brzinsku konzumaciju i najčešće beskorisno bežuckanje na sve strane umesto usredsređenog dubinskog čitanja kojem je linearni tekst mnogo pogodniji medijum.

Pa dobro, a kako je onda taj “rastreseni” autor uopšte napisao knjigu za koju se ovde tvrdi da je ozbiljna i studiozna? I to će nam autor otkriti: imao je ozbiljnih problema s usredsređenim radom na ovoj knjizi sve dok se nije privremeno preselio na daleko usamljenije mesto, pri tome – što biće da je važnije – svodeći svoju mrežnu dostupnost i konzumaciju onlajn sadržaja i ostalog digitalnog mambo-džambo tek na neophodni minimum; posle nekog vremena, poboljšanje je bilo više nego vidno, tj. “mozak mu je prodisao”, kako Kar kaže…

Važno je imati ovo na umu: Kar ni u ludilu nije zamlaćeni retroutopista koji pledira za povratak u neko mitsko rajsko “preddigitalno stanje”, niti samome sebi to želi: štaviše, tvrdi da to ne bi izdržao. On se, međutim, oštro suprotstavlja naivnom – il naprotiv: vrlo kvarnom – tehnoidealizmu koji tretira čari digitalnog i nelinearnog kao neki pronađeni Zlatni Gral; naprotiv, uz sve nesumnjive i lako vidljive dobitke, svet koji bi se sveo na “algoritamski” model digitalne civilizacije izgubio bi nešto strahovito važno, i to ne tek u nekakvom sentimentalnom i “romantičnom” smislu, nego u fundamentalno etičkom, ali i posve praktičnom. Prostije rečeno: dramatično bi zaglupeo (proces je, uostalom, već u toku, sa još samo treba videti da li je ireverzibilan). Ljudi neosposobljeni za istinsko i dubinsko korišćenje alatkama “klasične” kulture i pismenosti naprosto ne “proizvode” mnogo toga relevantnog; otuda valjda danas ovoliko brbljanja na sve strane, a tako malo sadržaja i smisla…

Plitko je važna, okrepljujuća knjiga. Bez brige, neće vas naterati da bacite kompjuter u đubre i da otkažete wi-fi pretplatu, niti je to cilj njenog autora. Ali bi mogla da vam pomogne da shvatite da vaš informacijski overdouz i “interaktivna” danguba, praćeni gubitkom strpljenja za istinski posvećeno čitanje, razmišljanje i razumevanje – koje zamenjujete nizom brzih, instantnih podražaja, nakon kojih ste još gladniji – ima i uzrok i koren, a možda još ima i terapiju…

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1142616


 

Budite prvi koji će ostaviti komentar.

Ostavite komentar Ostavite komentar

 

Preporučujemo

Pozitivna disciplina od A do Š

Pozitivna disciplina od A do Š

Ključ uspeha

Ključ uspeha

Veze, linkovi
Linkedin Twitter Facebook
 
     
 
© Sva prava pridržana, Kompjuter biblioteka, Beograd, Obalskih radnika 4a, Telefon: +381 11 252 0 272