ndre Pol Gijom Žid, dobitnik Nobelove nagrade za književnost i
zagovornik za prava homoseksualaca, rođen je u Parizu, 22. novembra
1869. NJegov otac Pol bio je profesor prava i umro je kada je Židu bilo
11 godina. U autobiografiji "Ako zrno ne umre", Žid je napisao da je
njegov otac "dan provodio ne progovarajući ni reči u prostranoj ali
mračnoj radnoj sobi, u koju sam ulazio isključivo ukoliko bi me on
pozvao".
U radnoj sobi otac mu je čitao Molijera ili putovanja iz
"Odiseje", a posle bi o tome diskutovao sa Židovom majkom Žilijet. Ova
čitanja duboko su se urezala u svest mladog Andrea, ne samo zbog zbog
samog čina koji je bio nalik nekoj svečanosti, već zbog ozbiljnosti
glasa njegovog oca i ponašanja njegove majke.
- Sedela bi u
stolici sklopljenih očiju, bojažljivo upijajući očeve reči, otvarajući
oči samo da bi me upitno pogledala. Pogled joj je bio pun ljubavi i nade
- napisao je Žid u autobiografiji.
Andrea su odgajile tri žene -
tetka Kler, engleska usedelica Ana Šekelton i njegova majka Žilijet
Rondo, protestantkinja koja se čitavog života brinula o njemu. U
detinjstvu se školovao uglavnom kod kuće, jer je bio bolešljiv. Sa 13
godina zaljubio se u rođaku Madlen Rondo. Venčali su se posle 12 godina,
ali je Žid 1923, posle 27 godina braka, dobio ćerku Katarinu sa drugom
ženom.
Žid je pohađao nekoliko škola u kojima je počeo da se
zanima za pisanje. Prvu pripovetku "Sveske Andrea Voltera" napisao je
1891, kada mu je bilo 18 godina. Bila je to priča o nesrećnom mladiću i
njegovoj iskrenoj ljubavi prema rođaki Emanueli. Knjigu nije potpisao.
Iduće godine objavljuje prvu zbirku pesama "Poezija", ali 1900. prestaje
da ih piše.
Tokom 1893. i 1894. putuje po severnoj Africi, gde
se upoznaje sa drugačijim moralnim i seksualnim standardima. U Tunisu se
razboleo i jedva izbegao smrt. U Susu je otkrio senzualna zadovoljstva
sa mladim Tunižaninom Alijem. Ova iskustva dala su mu osnovu za priče
"Imoralist" (o destruktivnoj snazi hedonizma i gladi za novim
iskustvima) i "Tesna kapija". Afrika je Židu omogućila da prihvati svoje
seksualne sklonosti. Postao je blizak prijatelj sa Oskarom Vajldom,
kojeg je upoznao u Alžiru. "Voćke Zemlje" objavljuje 1897, a 1920. ova
knjiga postaje njegovo najpopularnije delo i inspiracija za generacije
mladih pisaca, poput Alberta Kamija i Žan-Pol Sartra. Žid je 1909. bio
suosnivač magazina "Nova francuska revija" za koji je napisao veliki
broj eseja i prikaza. U knjizi "Koridon" Žid je branio homoseksualnost,
ali su ga zbog toga oštro napali. Drugu novinu Žid je pokrenuo 1916. i u
njoj pisao o svojoj potrazi za Bogom. Knjigu o Fjodoru Dostojevskom,
koji je svoje ideje izražavao kroz junake svojih knjiga, objavljuje
1922. Sredinom dvadesetih, Žid postaje heroj socijalnih žrtava,
zahtevajući humaniji odnos prema kriminalcima. Žid je 1925. i 1926. bio
specijalni izaslanik ministarstva za kolonije. U to vreme kreće na put u
Kongo, sa prijateljem Markom Alegreom, i tamo piše svoju autobiografiju
"Ako umre", koju poredi sa "Priznanjima" Žaka Rusoa. Po povratku sa
dvogodišnjeg puta, u svojim izveštajima kritikovao je ponašanje
francuskih interesa u Kongu, podstičući reforme. Šokirao je svoje
čitaoce kada je 1930. obznanio da se okrenuo komunizmu, ali se brzo
otreznio posle posete Sovjetskom Savezu. NJegovo kritikovanje komunizma
doprinelo je da izgubi mnogo prijatelja socijalista, pogotovu kada je
1936. objavio "Povratak u Sovjetski Savez".
Andre Žid 1942. napušta
Francusku i odlazi u Severnu Afriku da živi, gde ostaje do kraja Drugog
svetskog rata. Zbog svog iscrpnog i značajnog pisanja, u kojem su
ljudski problemi predstavljeni na istinit i duboko psihološki način,
1947. dobija Nobelovu nagradu za književnost. On je, pak, o svom radu
rekao:
- Najvažnije stvari koje govorite obično su one za koje često mislimo da nisu ni vredne spominjanja jer su suviše očigledne.
Prepiska
sa prijateljima Francisom DŽemsom i Polom Klodelom, otkrila je njihov
bezuspešni pokušaj, da preobrate Žida u katolicizam. Andre Žid umro je
19. februara 1951. godine. Katolička crkva ga je anatemisala i njegov
celokupan opus unela u Indeks zabranjenih knjiga 1952.
