Roman je sazdan od niza
poglavlja, koja možemo grupisati u tri skupine. Prva od njih je u znaku
veličanja starog, druga veliča novo, a treća osvetljava lom koji nastaje
sukobom ovih opcija shvaćenih na isključiv način. U manihejskoj optici, za
jednu stranu sve staro je svetinja i treba ga kao relikviju čuvati – i
bezobličnu ruinu, i paramparče zida, ostatak bilo čega... Za zagovornike
novog, sasvim suprotno, sve staro treba srušiti, uništiti, zameniti
novim. Ni u jednom ni u drugom opredeljenju nema sistema vrednosti – sva
se „vrednost“ svela na tehničku razliku, na puko vreme kao
jedini vrednosni arbitar.
Romansijer nam ubedljivo pokazuje da mit i
njegove mistifikacije ne obituju samo u sferi prošlosti, da i te kako
mogu carovati i u čistom novumu, poricanju i brisanju svakog kontinuiteta
kao ništavila bića. Imamo,dakle, sudar dveju ideologija, dveju
„iskrivljenih svesti“, koje jedna drugu vide kao smrtnog neprijatelja. Za
jedne je sve staro ikona, čak i ono što se svelo na prah i pepeo, što je
izgubilo i poslednji trag identiteta, kao što je za druge jedino novo
dostojno postojanja, a staro samo grubo zauzima i traći prostor za
nastanak novoga.
Shodno rečenom, Prva avenija za jedne je
muzej iskonskog postojanja, čuvar bića, kako bi to filosofi
rekli, ovekovečena tradicija, večno postojanje istog. Za promotere novog
sve je obratno – samo je novo otelotvorenje bića, sve staro je mrak,
ništavilo, prah i pepeo. I za jedne i za druge nema trećeg, nema
kompromisa. Na društvenom planu to je rigidni monizam, ostatak sirovog i
surovog tribalizma, manihejsko „ili ili“. Porazno je što ove opasne
pseudoideologeme obitavaju i dan-danas iako se ne samo moderni humanizam
već i rimsko pravo, nastalo pre više od dva milenijuma, temelji na
uvažavanju suprotnih načela, na „i i“ (Audiatur et altera pars), na
međusobnom oplemenjivanju i prožimanju duha staroga i zova novoga.
