Prva avenija

Roman je sazdan od niza poglavlja, koja možemo grupisati u tri skupine. Prva od njih je u znaku veličanja starog, druga veliča novo, a treća osvetljava lom koji nastaje sukobom ovih opcija shvaćenih na isključiv način. U manihejskoj optici, za jednu stranu sve staro je svetinja i treba ga kao relikviju čuvati – i bezobličnu ruinu, i paramparče zida, ostatak bilo čega... Za zagovornike novog, sasvim suprotno, sve staro treba srušiti, uništiti, zameniti novim. Ni u jednom ni u drugom opredeljenju nema sistema vrednosti – sva se „vrednost“ svela na tehničku razliku, na puko vreme kao jedini vrednosni arbitar.

Romansijer nam ubedljivo pokazuje da mit i njegove mistifikacije ne obituju samo u sferi prošlosti, da i te kako mogu carovati i u čistom novumu, poricanju i brisanju svakog kontinuiteta kao ništavila bića. Imamo,dakle, sudar dveju ideologija, dveju „iskrivljenih svesti“, koje jedna drugu vide kao smrtnog neprijatelja. Za jedne je sve staro ikona, čak i ono što se svelo na prah i pepeo, što je izgubilo i poslednji trag identiteta, kao što je za druge jedino novo dostojno postojanja, a staro samo grubo zauzima i traći prostor za nastanak novoga.

Shodno rečenom, Prva avenija za jedne je muzej iskonskog postojanja, čuvar bića, kako bi to filosofi rekli, ovekovečena tradicija, večno postojanje istog. Za promotere novog sve je obratno – samo je novo otelotvorenje bića, sve staro je mrak, ništavilo, prah i pepeo. I za jedne i za druge nema trećeg, nema kompromisa. Na društvenom planu to je rigidni monizam, ostatak sirovog i surovog tribalizma, manihejsko „ili ili“. Porazno je što ove opasne pseudoideologeme obitavaju i dan-danas iako se ne samo moderni humanizam već i rimsko pravo, nastalo pre više od dva milenijuma, temelji na uvažavanju suprotnih načela, na „i i“ (Audiatur et altera pars), na međusobnom oplemenjivanju i prožimanju duha staroga i zova novoga.