Čovek i dečak pokušavaju da prežive u takvom okruženju. Suočavaju se sa pitanjem vredi li to uopšte. „Retke su noći kada ležeći u mraku ne zavidi mrtvima“ kaže se za čoveka. I ambijent i zbivanja su radikalno redukovani. Slično je i sa samom naracijom. Rečenice su krnje i do krajnosti ogoljene.
Događaji međusobno ne formiraju nikakav niz. Ne može se govoriti o zapletu. U takvom okruženju ne može ga ni biti. Otac i sin se kreću kroz postapokaliptični milje tražeći toplije podneblje, koga nema. Kada usput susretnu malog ubogog starca, možemo da sagledamo veličinu Makartijevog literarnog umeća. Starac se predstavlja kao Ilija. On ocu i sinu govori o bogu i o čovekovom položaju na zemlji. Ime Ilija je jedino lično ime koje se javlja u romanu. Starac međutim otvoreno priznaje da se u stvari ne zove tako. U svetu kojim se ovi likovi kreću nema potrebe za imenima. Ipak, ime Ilija nije slučajno dato. Ono upućuje na paralelu teksta koji imamo pred sobom sa Starim zavetom. Isto tako, ono u svest priziva još jednog Iliju, onog koga Ismail i Kvikveg susreću u luci pre nego što će se ukrcati na Pikvod i upoznati Ahaba. Biblijski Ilija je prorok. Melvilov i Makartijev Ilija su odrpani i bedni. Njihova proročanstva najviše od svega liče na obično buncanje. Ali to buncanje je jedini oblik govora koji je u još stanju da zahvati istinu. Svet, kako ga vide Melvil i Makarti, preobrazio se u buncanje bezumnika. Ovakvim nenametljivim potezima Makarti pozicionira svoj tekst u okvire svetske i američke književnosti i otvara nove mogućnosti za njegovo čitanje.
