Iz Rima, 10. novembra
1786. godine, Gete piše: „Živim sad ovde u vedrini i miru kakve odavno
nisam osećao. Moja navika da sve stvari gledam i shvatam onakve kakve
jesu, moje verno ustrajavanje na navici da ne mutim oko, moje potpuno
odricanje od bilo kakvih pretenzija, sve mi to ponovo veoma ide naruku i
izvanredno mi usrećava dušu. Svakog dana po neki nov značajan predmet,
iz dana u dan sveže, velike, neobične slike, i celina o kojoj se dugo
misli i sanja, a koju nikada nije moguće maštom dosegnuti". Sa sebi
svojstvenim humorom Gete citira potvrdu tog svog stava iz jednog
Vinkelmanovog pisma Frankeu: „Sve u Rimu treba tražiti sa izvesnom
ravnodušnošću, inače će smatrati da ste Francuz" (13. decembra 1786).
Mirnoća duše bila je neophodna pred navalom utisaka koji su pretili da
preplave senzibilnog posmatrača: „Trebalo bi se ovde [tj. u Rimu]
služiti sa hiljadu pisaljki, jer čemu će ovde jedno pero", piše on 5.
novembra 1786. godine.
