Bilo je to vreme kada su, istina eufemistički, i prijatelji i
neprijatelji Sašu tešili licemernom floskulom da će sve biti i štampano i
realizovano posle smrti. (Istina, na osnovu Sokola, Vatroslav Mimica je
1979. snimio film Banović Strahinja.)
Svakako, Soko napisan je i
stoga da bi se sto i prvi put overila jedinstvena priča o praštanju, u
onim famoznim nemogućim uslovima za koje se obično govori da su
sudbinski, ako ne i suštinski deo i vazduha i života samog. Kraj vikenda
je, bar za mene, bogata, stvarnosna, dramatično datirana prolegomena za
poslednju, svakako antologijsku scenu.
Oba ova scenarija, naoko smao
udaljena nekoliko svetlosnih godina jedan od drugog, po vremenu a i
mestu zbivanja, svedočanstvo su damara koji pucaju odjednom, sve postaje
vulgarno, ukleto, drastično. Petrović je sasvim izričit -
poetsko-filozofsko-moralni nukleus mu je prevashodan.
Bez sumnje,
Aleksandar Saša Petrović (1929–1994) najtragičniji je, ali i najmoćniji
torzo srpske umetničke scene druge polovine dvadesetog veka.
Draško Ređep
