Kad su završili i, poklonivši se, počeli da izlaze jedan za drugim,
svetac zadrža jednoga od njih, njemu najdražeg, i upusti se s njim u dug
i strpljiv razgovor. Ispričao mu je ceo svoj život. Govorio mu je o
svom detinjstvu, dečaštvu, o nevoljama i snovima svoje mladosti, o
svojim prvim, najslađim molitvenim zanosima. Rastajući se pred ponoć sa
njim, poljubio ga je grozničava i užarena pogleda i poklonio mu se do
nogu. I to je bila svečeva poslednja ovozemaljska noć: u osvit su ga
zatekli mrtvog, s dvorogim žezlom klečao je pred ikonama, zabacivši
unazad svoje prefinjeno i bledo lice, već hladno i bezglasno. Tako je i
živopisan na jednoj staroj ikoni.
iz priče„Svetac“
