Svet je ravan

Kratka istorija XXI veka.

Zašto je Fridmanov svet ravan i da li se stvarno radi o kratkoj istoriji XXI veka. Da bi to otkrio, čitalac mora prvo da odvoji vreme da savlada obimnu, ali zanimljivu i intrigantnu knjigu. Naravno, svaka knjiga se čita na osnovu prethodnih znanja, informacija, iskustava, predrasuda, percepcija.

Za ovu je, uz strpljenje, potrebno dobar deo toga odbaciti i otisnuti se u svojevrsnu avanturu novih znanja i predviđanja. Ali i novih ljudi - od operatora u kol-centru u Indiji, preko kineskih preduzetnika i menadžera u Vol Martu do Bila Gejtsa - koje autor predstavlja živopisno, s naglaskom na njihovoj mašti i odlučnosti.

Poput formule koju autor iznosi - koeficijent strasti i koeficijent radoznalosti jednak je koeficijentu inteligencije.

Začeta u običnoj konverzaciji u Indiji koju je Fridman imao sa domaćinom iz Infosisa u Bangaloreu, virtuelna metafora o ravnom svetu vodi čitaoca kroz njegove razne delove. Ipak, za autora nema dileme: istorija ovog veka piše se negde na relaciji SAD-Kina-Indija.

Ima tu naravno i drugih aktera i uspešnih poslovnih priča, ali ideje, tehnologije i pogotovo ljudi, kreat ivni pojedinci, koji već pišu istoriju ovog veka dolaze upravo iz tog, prema autoru, za sada najravnijeg dela sveta.

Prikaz iz Danasa:

Čitaoci Danasa imaju priliku da u feljtonu prate osnovne delove knjige "Svet je ravan - Kratka istorija XXI veka" američkog novinara i publiciste Tomasa L. Fridmana. Radi se o drugom izdanju globalizacijskog brevijara koji je Fridman prvo izdao 2005, pa potom i dopunio i obnovio izdanje 2006, koje je predmet ovog prikaza. Autora ne bi trebalo posebno predstavljati. Radi se o jednom od najuticajnijih i najpoznatijih kolumnista Njujork tajmsa, novinaru koji je karijeru počeo kao dopisnik agencije UPI sa Bliskog Istoka, nastavio kao izveštač iz Bele kuće, da bi se vremenom posvetio istraživanju globalizacije, njenih trendova i perspektiva. Njegove aktuelne kolumne u Njujork tajmsu su uticajne i veoma preporučljive za praćenje. Po svetskim kriterijumima, Fridman je više nego uspešan: dobio je tri Pulicera, priskrbio za sebe veliki ugled i uticaj, uključujući ocenu da je "guru globalizacije".
Zašto je Fridmanov svet ravan i da li se stvarno radi o kratkoj istoriji XXI veka. Da bi to otkrio, čitalac mora prvo da odvoji vreme da savlada obimnu, ali zanimljivu i intrigantnu knjigu. Naravno, svaka knjiga se čita na osnovu prethodnih znanja, informacija, iskustava, predrasuda, percepcija. Za ovu je, uz strpljenje, potrebno dobar deo toga odbaciti i otisnuti se u svojevrsnu avanturu novih znanja i predviđanja. Ali i novih ljudi - od operatora u kol-centru u Indiji, preko kineskih preduzetnika i menadžera u Vol Martu do Bila Gejtsa - koje autor predstavlja živopisno, s naglaskom na njihovoj mašti i odlučnosti. Poput formule koju autor iznosi - koeficijent strasti i koeficijent radoznalosti jednak je koeficijentu inteligencije. Začeta u običnoj konverzaciji u Indiji koju je Fridman imao sa domaćinom iz Infosisa u Bangaloreu, virtuelna metafora o ravnom svetu vodi čitaoca kroz njegove razne delove. Ipak, za autora nema dileme: istorija ovog veka piše se negde na relaciji SAD-Kina-Indija. Ima tu naravno i drugih aktera i uspešnih poslovnih priča, ali ideje, tehnologije i pogotovo ljudi, kreativni pojedinci, koji već pišu istoriju ovog veka dolaze upravo iz tog, prema autoru, za sada najravnijeg dela sveta.
Svet se ravna, odnosno globalizuje, pod uticajem novootkrivene moći pojedinaca da sarađuju, ali i da se globalno takmiče. Sve to nastaje u trouglu personalni računar-optički kabel-softver. Moć je sada dostupna pojedincima iz celog ravnog sveta, svih boja ljudske duge, tvrdi Fridman. Svet je izravnat konvergencijom deset velikih političkih događaja, inovacija i kompanija: padom Berlinskog zida, izlaskom Netskejpa na berzu, usponom i integracijom softvera toka rada. Zapravo, prvo je pao zid (Berlinski), pa je otvoren prozor (Vindouz), a uspon personalnih računara je nezamislivo povećao različite digitalne forme. Na scenu je stupio Internet i Veb, razmena sadržaja i saradnja bez obzira na udaljenost, a sve to zajedno čini potpuno novu globalnu platformu za saradnju. Fridman živopisno oslikava autsorsing, insorsing, ofšoring, snabdevačke lance, informatičke steroide, guglovanje, aploudovanje. Toliko dobro da ovi naizgled rogobatni izrazi (bliski pre svega informatičarima) dobijaju puni opis i tumačenje, toliko detaljno da ih čitalac može, kao student suočen sa novim definicijama, dobro razumeti i usvojiti. U ravnom svetu, više nego ikada ranije svi možemo biti proizvođači, a ne samo potrošači, svi možemo trošiti (daunloudovati), i proizvoditi (aploudovati), tj. globalizirati lokalno.
Zapravo, konvergencija deset faktora je trostruka. Doskora su ovi faktori bili poluzavisni i tek su otprilike 2003. potpuno srasli na način da jedan faktor komplementarno jača drugi, tako da razvoj svakog od ovih faktora sve više ravna svet. Druga konvergencija se razvija kroz jačanje horizontalne saradnje, gde opet jedan faktor jača ostale i obrnuto. Politička dimenzija čini treću konvergenciju, jer je pad Berlinskog zida otvorio niz država za svetsku privredu. To je u ekonomsku utakmicu uvelo nove igrače, njihovo brojno stanovništvo i ojačalo horizontalnu saradnju. Razmere globalne zajednice koja će uskoro moći da učestvuje u svim vrstama otkrića i inovacija jesu nešto što svet nikada ranije nije video.
Fridman provokativno pokazuje šta se događa kada se iz vertikalnog sveta, zasnovanog na komandi i kontroli prelazi u mnogo horizontalniji, na povezivanje i saradnju. Primeri su brojni i ilustrativni. Ukoliko je nekad važio slogan da ono što je dobro za Dženeral motors(GM) dobro i za SAD, vremena su se promenila toliko da u ravnom svetu ono što je dobro za Del kompjuters dobro je za Maleziju, Kinu, Tajvan, Irsku, Indiju i sve one druge države u kojima se sklapaju ili proizvode komponente za Del. To povezuje, ali i stabilizuje svet, ravna ga i kroz snabdevačke lance jača međuzavisnost. Sa globalizovanjem industrije globalizuje se i pojedinac, tvrdi Fridman. A politika? Države, kompanije i pojedinci moći će da nađu inteligentne i uspešne odgovore na ravni svet samo ukoliko shvate pravu prirodu i sastav globalnog polja za igru, pogotovo ukoliko sagledaju koliko je to polje različito od onoga koje je postojalo u doba hladnog rata i pre. Američka politika na unutrašnjem planu može biti kompletno ispreturana u nove političke formacije, jednom delu demokrata i republikanaca ravni svet potpuno i podjednako odgovara, dok drugom delu obeju stranaka on predstavlja ozbiljan problem, pogotovo zbog autsorsinga i ofšoringa, činjenice da su SAD među najvećim izvoznicima radnih mesta u svetu. Ili, kako to opisuje Fridman, njega su roditelji podsticali da večera jer su deca u Indiji i Kini gladna, a on svojoj deci govori da urade domaći zadatak jer deca u Kini i Indiji žude za njihovim radnim mestom.
Fridmanov ravni svet nije ni karitativni, a još manje filantropski koncept. To je, pre svega, biznis, zasnovan na Rikardovom poimanju slobodne trgovine, uklanjanja barijera i stalnog takmičenja. Koliko god bio poklonik povezivanja autor je i zabrinut, jer u ravnom svetu ekonomska stabilnost nije garantovana ili sigurna, a poravnanje će biti veoma buran proces. Negativna strana je i što ravni svet pomaže Al Kaidi i teroristima, koji su među prvima prepoznali njegove prednosti. Ipak, svet je zasnovan na talentu i učinku, a ne na poreklu. U ravnom svetu potrebna je snažna kultura, ali i otvorenost za prilagođavanje i učenje od drugih. Na gubitku će biti kulturni ekskluzivisti, smatra Fridman, a ključ za ravni svet se zove obrazovanje.
I tek kada je obrazložio faktore poravnanja sveta i konvergencije, kada je analizirao uspehe autsorsinga i razne steroide, nakon što je obrazložio vizije Bila Gejtsa i sumorne scenarije iz Tora Bore, Fridman se vraća u realni, malo više okrugao svet, i probleme stalnog rasta takmičenja za prirodne resurse, pogotovo naftu. Stalni rast tražnje i klimatske promene nalažu štednju energije i Fridman nastoji da promoviše geozelenu strategiju, za koju aktuelna američka administracija nema sluha. U tom delu izlaže svojevrsnu platformu saradnje sa Kinom i Indijom na planu štednje energenata i energetske efikasnosti, sa lajtmotivom da SAD moraju postati zelene. Očigledno, zalaganje za ravni svet i simptomi takmičenja, pa i oružanog za pristup izvorima nafte u svetu su dva suprotna pravca.