Tada
sam napisao i svoju prvu pesmu: „Šta se sve vidi ispod moga prozora“.
Bilo je to u septembru 2011. godine i od tada nisam ni prestajao da
pišem. Sve pesme sam pisao u pokretu, kao beleške u mom mobilnom
telefonu. Nije me privlačila svetost pisaćeg stola, olovke i papira.
Pisao sam gde god sam mogao: u redovima, sudskim čekaonicama, u
autobusu, na ulici, a najviše tokom šetnji na Kalemegdanu. Tačno znam na
kojoj klupi sam napisao svaku pesmu. Beograd i Kalemegdan su bili
epicentar moje inspiracije, osim pesama „Najlepši dan u Madridu“ i
„Kompanija“ koje su napisane u Madridu, i „Pljuvač“ i „Muzika“ koje su
napisane u Lisabonu. Tamo sam išao za pričama o besmrtnim piscima i
pesnicima, sedeo za Lorkinim stolom, šetao Bajronovim šumama...
Shvatio
sam da je mobilnost mog pisanja zapravo moj način da pronađem mesto u
savremenom svetu. Da duh prošlih vremena sačuvam na memorijskoj kartici
„Nokije E52“ i da ga kasnije pretočim u poeziju koja se danas sve manje
čita. Zahvalan sam na podršci mojim najbližima koji su imali prilike da
prvi pročitaju i prokomentarišu moje pesme. Mnoge od njih sam im slao
putem „MMS“ poruka odmah nakon što su bile napisane, ili su svečano bile
pročitane u zadimljenoj atmosferi kafane „Verona“ u ulici Narodnog
fronta, odnosno Kraljice Natalije.
Jer je kod nas običaj da mnoge stvari
vrlo često menjaju i gube trajanje. Živimo u telima vilinih konjica sa
pamćenjem jedne prosečne kokoške i vrlo često zaboravljamo stvari koje
su nam važne, i to zato što žudimo da nam se sve desi odmah u trenutku. A
ja sam upravo kroz ove pesme pokušao da pronađem svoju stolicu u
nepreglednim amfiteatrima beskonačnosti, koji postoje i kad naša
sebičnost prestane da nas proganja. Hteo sam da ostavim trag za sve one
kojima je stalo da ga otkriju. A ako se taj trag održi i nakon dugih
godina i bude doživljen onako kako sam ga ja doživeo, to će biti pravi
dokaz da samo ideali ostaju, a sve drugo nestaje bez traga kao prolazna
pojava.
Ko zna, kako stvari stoje, možda će se neko lukrativan dosetiti
da na kalemeganskim zidinama podigne novi tržni centar ili svemirsku
stanicu? Možda će sutra zauvek nestati i moje klupe, drveće, reka i sve
što mi je bilo drago u životu? Važno je samo da iskrenost nadživi sve
izlive „kreativnosti“, da vreme nadživi mesto, a ljudska duša ostane
jedini trag koji ni vreme neće izbrisati.
