Čitaoci ranijih knjiga Lasla Blaškovića znaju da je jedan od njegovih najinteresantnijih književnih postupaka svakako onaj kad u fikciju uvede junake – sme li se reći stvarne ličnosti – poput Danila Kiša ili nezaobilaznog Aleksandra Tišme, kog ima i u ovom slučaju, na šta bi se morala obratiti posebna pažnja s obzirom na obimne i (malo je reći) neobične Tišmine dnevnike. U najnovijoj knjizi, opisujući svoje dane, Laslo Blašković pominje sve redom, najčešće pisce iz novosadskog književnog života, ali i šire. Pored Kiša i Tišme koji su sada obrnutim postupkom izgleda jedini izmaštani junaci s obzirom na to da su sa druge strane života, a kojima se nimalo slučajno u slučaju ovog ispisivanja realnog pridružuje i nadrealista Koča Popović, u dnevniku možemo sresti Miroslava i Božidara Mandića, Franju, Vladislavu – ženu Radoslava P., Duška Novakovića, Slobodana Tišmu, Milorada Pavića, Kajteza, Zubanovića i mnoge druge, uz glavnog epizodistu Đorđa Ječinca. No, glavni lik „Turnira grbavaca” zapravo je neko sasvim drugi. Gavra, „taj manje-više smrtni junak”, koji je živeo u piščevoj blizini, „mangup kakvih je kod nas nekada bilo, sitni šarmantni zlikovac, čijih se pesnica još sećaju neki večiti mladići”. Pojava tog mangupa usložnjava čitavu stvar. Kako i zašto?...
