U potpalublju

Portret generacije bez šanse, prvi pravi roman iz utrobe devedesetih, U potpalublju, doživeo je više od dvadeset izdanja širom sveta.

Ponovni susret sa ovim romanom, nakon dugih sedamnaest godina, donosi mi zanimljive, čak donekle neočekivane spoznaje. U potpalublju je mogao zapravo biti mali ljubavni roman jednog beogradskog Holdena Kolfilda koji je, eto, ipak odrastao, šta god to značilo. Još više od toga, to je knjiga o našim porodicama, o sipljivoj, neupadljivoj boleštini očinsko-sinovljevskih ili majčinsko-kćerinskih odnosa iza koje tek ponekad prošikne neka neuporediva nežnost. O uzvišenosti roditeljske ljubavi koja se tako neverovatno, zapanjujuće, posramljujuće lako pretvori u nešto što zaliči na posvemašnju hladnoću, onda kada treba izabrati, recimo, između sina i Države. A državu poštujemo jer je se bojimo, iz čega nekako ispada da sina ne poštujemo, jer ga se ne bojimo dovoljno, mada se bojimo za njega. I o tome govori Potpalublje, ali bez nadobudne gorčine, onako kako treba govoriti o stvarima koje su duboko u nama, s kojima ne umemo izaći na kraj jer smo tako slabi i jer tako ne znamo ništa.

iZDANJE IZ 1994.

Kada danas mislim o Potpalublju, mislim na onaj metalni trbušni osećaj s kojim smo preživeli - to jest, ako smo preživeli - tu 1991. i godine koje su joj usledile, osećaj koji je Arsenijević izvanredno sublimirao u tom kratkom romanu, terapijski kompresovanom kao kakva tableta za smirenje.

Iz pogovora Teofila Pančića