U
ovoj dramatično uzbudljivoj pripovesti, ispisanoj osetljivom mudrošću
poput najboljih kriminalističkih trilera, odslikava se možda najmračnije
vreme u vaskolikoj srpskoj istoriji, vreme u kojem više ništa nije
sveto i u kojem je sve moguće, pa čak i ubistvo (institucije)
patrijarha.
Rečenicama koje slikaju, slikama koje govore, znače i
zrače u grotlu istorije i predela, prirode i ljudskih znakova, tajni i
sudbina, sujete i strasti, moralnog posrtanja, raskola i (pre)vlasti
ispisana je ova saga opreznog nepoverenja, u kojoj je, izgleda, do
istine i pravde stalo još samo nekolicini hrabrih predstavnika
istraživačkog novinarstva i organa reda.
Dnevna čudesa i noćni
užasi, svetkovine u haosu, izneveravanje kanona, smena pustoši i
melanholije, „parade ponosa" i duševna bol, pa sve to u konačnoj
komparaciji sa tajnim prostorijama gde se ispituje DNK, snažne su slike
koje naprosto alarmantno vrište sa stranica ovog romana. Ipak, iznad
društvenog blata uzdiže se Čovek volje: neupitnoj večnosti suprotstavlja
lične nade i drhtanja, moralno otrežnjenje, splet intimnih stremljenja i
prepoznavanje krupnih i kardinalnih okolnosti.
Romanom Ubistvo
patrijarha Veroslav Rančić dokazuje već poznatu činjenicu da je reč o
stvaraocu izuzetne kreativne samosvesti, koji nam već u uvodnoj reči
poručuje:
Razume se, ovo se nije dogodilo... ali to ne znači da se ne može dogoditi
