Ona ovdašnjem čitaocu dočaravaju autorkinu duboko
špansku i nedvosmisleno univerzalnu misao. Marija Sambrano se kao
mislilac posvetila naporu da dokuči odnose između pojedinca i stvarnosti
– koja je po njoj uvek tajanstvena i nedokučiva, čak i kada izgleda
bliska i pristupačna – kroz spoj filozofije i poezije. Ona sama je
zapisala da je „čovek i božansko“ naslov koji možda najbolje odgovara
njenom celokupnom delu. Odnos čoveka prema božanskom, prema korenu
svetosti u njemu i izvan njega, prema biću koje želi da izbije na
svetlost, da se pokaže viđenju, jeste konstanta u njenom delu. Bilo da
je u pitanju fenomenologija božanskog, ličnosti ili sna, uvek je reč o
otkrivanju „onoga što se pojavljuje“, fenomena koji svojim
pojavljivanjem čini da ljudsko biće bude ono što jeste. To je potraga od
suštinske važnosti, potraga za svetom, neuhvatljivom suštinom ljudskog
koja se, međutim, pokazuje kao mnogostruka, i koju autorka istražuje pod
vidovima „bogova“, „vremena“ ili „istorije“.
