Srpsko iskustvo, koje je umnogome minijaturna kopija ruskog, dozvoljava nam i (nužno minijaturni) odmak, koji nas nagrađuje katarzičnim osećanjem da je pred nama sočno antiutopijsko štivo. Podilaze nas poklonički žmarci, dok čitamo o avanturama omiljenog istorijskog junaka. Otuda nam ne smeta ni blago familijarni, ortački stilski mašak, ni osnovna metafora ove knjige, o kapetanu broda koga ne treba menjati dok traje oluja. Srpski čitaoci, naime, nikada nisu gubili veru u budućnost broda pod imenom „Rusija“.
Ova knjiga je potrebna, ako ne radi drugog, ono da dopuni spektar razmišljanja o dubinski redizajniranom istorijskom putu Rusije. Ovde, možda, nema već oglašene istoriografske mudrosti, niti žestoke lucidnosti opozicije, niti genijalnih sorokinskih metafora. Ali radi se o istom: o malim koracima velikog povratka.
