Napisani u vremenu između 1971. i 1973.
godine, komponovani u vidu rubrika i paragrafa, sledeći homogenu shemu,
Zadovoljstvo u tekstu i Varijacije o pismu imali su različite sudbine:
dok je prvi odmah upoznao veliki uspeh, drugi, namenjen jednoj od
italijanskih kolekcija, bio je objavljen tek posthumno, u Bartovim
Sabranim delima.
Čitati danas oba ova teksta, onako kako su u
ovoj knjizi istorijski rekonstruisana i onako kako su bila zamišljena,
znači pronaći razloge jedne „beskonačne prakse“: prakse pamćenja pisma i
odanosti pismu. U tome je možda, pre nego u prolaznom rojenju znakova
na računarskim ekranima, poslednja himna tekstu kao „neizbrisivom
obeležju“ jedne civilizacije, himna odanosti pisaru i slobodi čitaoca.
Karlo Osola
