Marko Šelić nam svoju verziju povesti o Raju i Paklu pripoveda nepretenciozno, maštovito, i upravo stoga njegova groteska, njegova iščašena, crnohumorna vizuelizacija pejzaža onostranosti, tragom srodnih pokušaja, deluje uverljivo. Umetnost oduvek želi da dočara nevidljivo i nedohvatno, i da naš svakidašnji život, prosečan, anoniman, nikakav, upravo onakav kakav je proživeo i Radoje Bakrač, odmeri prema autoritetu večnosti koja nas prevazilazi. Dok sa ostalim srodnim dušama, „zajedno sam”, na ničijoj zemlji, u autobusu za koji se ne zna kuda ide, čeka da li će se skrasiti u konačnom miru ili sagorevati u beskonačnoj griži savesti, Bakrač se doseća da istinu o svetu, ali i o sopstvenom postojanju može pronaći jedino – u sebi. Sve ostalo podložno je konvencijama i interpretacijama, starim koliko je stara civilizacija.
Roman Zajedno sami je neobična knjiga, napisana nasuprot mnogim pragmatičnim očekivanjima koja se danas postavljaju pred svakog ko želi da piše prozu.
