Jedna je krajnost
verovati u Boga; druga je krajnost ne verovati u Boga. Osho ne govori o
„veri“, već o „iskustvu“ – tako u ideološkoj raspravi o postojanju višeg
bića i ateizam i teizam postaju nevažni.
Univerzalnu istinu sopstvene
svesti čovek može da razotkrije meditiranjem – i kroz ovo direktno
iskustvo spoznaće da je sam život dovoljan samom sebi, da mu nije
potrebno izmišljanje bilo kakvog boga. Kada pojedinac ovo doživi u
svojoj najdubljoj srži, više nikada neće projektovati takvo
sujeverje.
Autentičnom življenju, lišenom protivrečnih sistema vere
zasnovanih na strahu i pohlepi, nisu potrebni nikakav bog, nikakav
sveštenik i nikakva molitva. Sve što mu je potrebno jeste da istraži
sopstveni unutrašnji svet i shvati da je to mesto gde sve protivrečnosti
i sistemi vere nestaju.
To istraživanje Osho naziva zen – kretanje ka
unutra, dopiranje do tačke u kojoj se povezujemo sa svime božanskim što
postoji.
