Društva svoga doba

Pri samom kraju uredničkog rada na knjizi učinilo mi se da bi ona, u likovnom pogledu, mogla biti bogatija ako joj pridodam fotografije vitraža Mladena Srbinovića. Simbolika motiva je jasna, dvosmerni je to „vidik“ — iz Palate i u Palatu SANU — istorijski tekstovi koji se bave Društvom srpske slovesnosti i Srpskim učenim društvom tako će na prepoznatljiv način biti „povezani“ s našim dobom. Osim toga, plamteće boje, ujedno poluprovidnost stakla, pomislio sam, biće dobra suprotnost crno-belim fotografijama, dokumentima boje sepije... Ali, kada su fotografije vitraža raspoređene, kada su našle svoje mesto među rukopisima Vasilija Đ. Krestića i Ivane B.

Spasović, otvorila se jedna druga dimenzija knjige, i sve kao da je dobilo novi, viši smisao. Onako kako izgleda da je cela Palata SANU podignuta oko dodatih, krhkih Srbinovićevih vitraža, tako kao da su i istorije Društva srpske slovesnosti i Srpskog učenog društva spletene oko svetlosti koja zari jednu epohu. Kao da su ti tekstovi, bez obzira na pobrojive istorijske činjenice, građeni oko dobročinstva, nematerijalnog sveta reči, pesama i priča, poleta naučnih ideja, volje, truda, ponosa, skromnosti, dirljive prilježnosti, muzike i mirisa biljnog sveta, duha prosvete, osećaja za drugog, osećaja za narod, jednine koja sadrži množinu i množine u kojoj se prepoznaje jednina. Zgusla istorija tako kao da je sinula. I nekako se bolje moglo videti šta čini čoveka i društvo, šta je osnovno gradivo onoga što nam danas katkad izgleda tek kao skup više ili manje poznatih sudbina, fotografija, dokumenata, godina... Tako je knjiga DRUŠTVA SVOGA DOBA postala svojevrstan istoriografski vitraž. Ona je slika i svetlo, i nežno je staklo i olovna mreža u kojoj su se zadržali zraci sunca jednog doba. Vidi se to — ako se gleda.

Goran Petrović