Razmislimo kakav bi bio život da svi mogu
savršeno da lažu ili da niko ne može da laže. Najviše sam razmišljao o
ovome u vezi sa lažima o emocijama, pošto su to najteže laži, a emocije
su glavni predmet mog interesovanja. Kad ne bismo mogli da znamo šta
neko stvarno oseća i kad bismo znali da to ne možemo saznati, život bi
imao mnogo manje smisla. Sigurni u svoje znanje da svaka prikazana
emocija može da bude samo varka sa ciljem da se neko zadovolji, prevari,
ili da se njime manipuliše, pojedinci bi se prepustili slobodnim
strujama, a afektivnog vezivanja bi bilo mnogo manje. A kada nikad ne
bismo lagali, kada bi osmeh bio sasvim pouzdan znak, uvek tu kada
osetimo zadovoljstvo, a nikad na licu bez zadovoljstva, život bi bio
siroviji nego što zaista jeste, a mnoge odnose bi bilo teže održati...
Pomislimo samo da imamo prijatelja, saradnika ili ljubavnika koji je u
pogledu emocionalne kontrole ili prikrivanja jednak tromesečnoj bebi,
dok je u svim drugim aspektima – u pogledu inteligencije, veština, i
tako dalje – jednak drugim odraslim osobama. Sama ideja je mučna. Mi,
dakle, nismo potpuno providni kao deca, niti smo savršeno prerušeni.
Možemo da lažemo ili govorimo istinu, da primetimo prevaru ili je
previdimo, budemo zavedeni ili saznamo istinu. Imamo izbor – to je u
našoj prirodi.
Pol Ekman
