Veza između pevanja i putovanja, između življenja i pisanja postavljena
je ne samo kao univerzalno, civilizacijsko pitanje "putujućeg" i
"pišućeg" čoveka, već i kao trauma ljudi sa balkanskih prostora, kao
naličje teskobe stvarnog života i svih onih otvorenih mogućnosti
postojanja o kojima autorka govori u svom uvodnom "putopisu" iz Švedske.
Iskustvo zapadnog čoveka razvijenih zemalja nije podsticajno ni za
putovanje ni za pisanje – ono je svedeno na neku vrstu marketinškog
imperativa, pri čemu na putovanje ne moraju poći sa sobom. A upravo
puto-pisanje treba da znači putovanje sa sobom, ma gde se to "ja" našlo.
