Zoro

Zoro je po svojoj formi pozorišni monolog koji je Macantinijeva pisala za svoga muža, reditelja i glumca Serđa Kastelita. Istoimeni junak je rimski klošar. On živi na železničkoj stanici i kreće se po okolnim parkovima, posećuje gradska javna kupatila i posmatra prolaznike, komentariše njihov izgled, navike, njihove živote, ulazi u njihove sisteme vrednosti i pokušava da ih osmisli, a zapravo ukazuje na apsurdnost i neslobodu takvog sveta i života. On to može da zaključi jer je i sam pripadao tom svetu. Figura klošara kojeg crta ova autorka je figura čoveka koji je bio slab da se izbori sa licemerjem i hladnoćom svog sveta. Ono što se čini da autorka hoće da kaže jeste da je to što se naziva slabošću zapravo hrabrost onda kada se ima dovoljno smeslosti da se okrenu leđa tom svetu i da se pređe imaginarna linija koja razdvaja svet vrha i svet dna. Njen klošar mnogo istinitije sagledava i sebe i svoj prethodni život i svet uopšte onda kada promeni identitet i od uglednog građanina postane uličar, čovek sveden na puku telesnost.