Ta težnja za stvaranjem autentične i autonomne književnosti nastavlja se i u XX veku da bi kulminirala 1922. godine, kada u Sao Paulu jedna grupa mladih liričara priređuje „Nedelju moderne umetnosti“, na kojoj će, upravo na stogodišnjicu proglašenja političke nezavisnosti Brazila, proklamovati nezavisnost brazilske književnosti od svih uticaja i obrazaca koje je stolećima uvozila iz Evrope.
U narednim decenijama, književnost ove zemlje doživljava procvat, a savremenu svetsku literaturu danas je nemoguće zamisliti bez brazilskih pesnika i romanopisaca.
Deset brazilskih pesnika uvrštenih u antologiju Spomenik kiseoniku (Sesilija Mejreles, Murilo Mendes, Karlos Drumond de Andrade, Vinisijus de Morais, Žoao Kabral de Melo Neto, Ivo Ledo, Fereira Gular, Ivan Žunkeira, Adelija Prado, Paulo Leminski), iako različitih generacija, obrazovanja i poetičkih opredeljenja, podjednako su značajni po vrednosti svojih dela kojima su prokrčili puteve i staze kojima se kretala i još uvek kreće savremena brazilska poezija. Dostupni sada i našem čitalištu, oni čine deset stubova nevidljivog mosta iznad okeana, preko kojeg nam stižu zvukovi, mirisi i boje jednog dalekog podneblja, svedočeći o tome da je poezija neophodna svetu baš kao i kiseonik amazonskih šuma.
