O spokojnoj žizni

Isporuka za 24 časa.
Plaćanje poštaru.

NARUČITE
KNJIGU

Kratkoje napisanije o spokojnoj žizni (1788) Aleksija Vezilića jeste prva zbirka lirike u srpskoj književnosti. Danas se ovi stihove tumače kao vid kritičkog prosvetiteljstva kojem uopšte ne smeta što je ispevan u dva klasična oblika, heksametru i safičkoj strofi, onim formama koje su posrbljene u svojoj morfologiji i koje su iznikle iz tradicije latinskog svetovnog pesništva. Vezilićeva skepsa, odlična baština Sterijinoj, izvorište je tražila u čuvenom jevanđeoskom: „A kakva je korist čoveku ako sav svet zadobije a duši svojoj naudi.“ Prosvetiteljski je, konačno, i njegov kritički način razmišljanja, sav u prostornim a ne vremenskim koordinatama.

Smeštajući prostor čovekovog života između dve neumitne tačke (rođenja i smrti), u želji za spokojnošću kao zadovoljstvom produžava ga cik-cak linijom između oponentnih parova vrlinâ i manâ. Na taj način stavljajući čoveka pred izazov slobode samoodlučivanja. Drukčije kazano i svesno hronološki obrnuto: pesnik se odlučio da ne pravi idejnu masku klasicizma, već da je ogoli u obličju ljudskog lica. Tako je izazvao ljudsko biće da se suprotstavi svojoj duhovnoj maloletnosti. Ne bi li i to moglo da bude obeležje prosvetiteljske poetike, one kritičkog oblika, dakle, živog prosedea nove tradicije?

Molimo, sačekajte da kreiramo formular...